Vojvoda Stevan Sindjelic

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибпахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. Код Каменице, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се две војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру.

Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле Кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Car Dusan Silni

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308 — 20. децембар 1355). Српски краљ 1331—1345. и први српски цар 1346—1355. Син краља Стефана Дечанског.Краљ Милутин је због сукоба око власти са сином Стефаном, овога ухватио и протерао га у Скопље где је наредио да се ослепи (у срењем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После делимичног ослепљења, Стефан је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II у Цариград. На захтев Цркве Милутин допушта Стефану да се врати у Србију али задржава Душана код себе, највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови краљ под именом Стефан Урош III а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као "млађи краљ".

[уреди]
Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.

[уреди]
Сукоб оца и сина

У време битке код Велбужда (Ћустендил) Душан се веома се истакао, pa je краљ Стефан осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив, доделио на владање Зету која брзо постаје право легло незадовољства и бунтовника. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.

"Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин)

На неки начин Орбин покушава да бацо кривицу на Стефана Дечанског због тога што је имао са Маријом Палеолог сина Синишу којег је по наговору краљице Марије почео да припрема за престолонаследника, док је према Душану одједном охладнео. Веома сличну верзију износи и Нићифор Григор. "Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега". Ипак то треба узети са резервом, основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво незадовољна властела због Стефановог понашања након Велбужда када он није искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање нових територија и пљачку.

Већ у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина "младог краља" Душана и оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама. Као што се и онда син није супротставио оцу и повукао преко Бојане, тако се и сада Душан повлачи а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај. Стефан се вероватно сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином, који га не на превару ухватио, оковао, ослепио и протерао у Цариград па је покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. Душан ипак сазнаје да му отац спрема ликвидацију па се после много нећкања на наговор властеле ипак одлучује да покуша да обори Стефана изненадним нападом. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу.

[уреди]
Преузимање власти

"Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обадве Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин)

Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. Краљ Стефан није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и напасти са малим бројем војника у центру његове државе Србије (Рашке). 21. августа 1331. године Душан је напао Стефанов двор док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а душанова потера га без отпора ухвати и тврђави Петрич и заточи заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

[уреди]
Крунисање Душана

Након тога почну припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог ахиепископа Данила II у довођењу Стефана на краљевски престо, Душан замоли Данила II да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио ову смену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину.

"И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова" (Данилов ученик)

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други узвори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

Milos Obilic

Miloš Obilić (takođe i Miloš Kobilić u nekim izvorima) je bio srpski vitez iz srednjeg veka, koji se često spominje i u srpskoj epskoj poeziji. Najpoznatiji je kao vitez koji je ubio turskog sultana Murata I u Kosovskoj bici.

U narodnim epskim pesmama i legendama, Miloš je slavljen kao heroj natprirodnog rođenja i snage (njegova majka je bila vila ili je njegov otac bio zmaj; Miloš je dobio svoju snagu kobiljeg mleka, od čega potiče njegovo prezime Kobilić ili Kobilović). Imao je izuzetnog konja po imenu Ždral. Njegovi pobratimi su bili Milan Toplica i Ivan Kosančić, a njegova verenica ili žena je bila Mara, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića.

Prema najpopularnijoj verziji legende, 15. juna po julijanskom, odnosno 28. juna po gregorijanskom kalendaru, tokom Kosovske bitke, Miloš je došao do turskog kampa pretvarajući se da je prebegao na njihovu stranu. U pogodnom trenutku, kada ga je sultan primio u svom šatoru, on ga je smrtno ranio nožem „od učkura do bijela grla“. Prema turskim izvorima, sultan Murat I je ubijen nakon bitke, kada je srpski vojnik koji se pravio mrtav ubio sultana kada mu se približio.

Car Lazar Hrebeljanovic

Lazar Hrebeljanović (1329-1389) poznat i kao sveti car Lazar, bio je srpski vladar sa prestonicom u Kruševcu. Poginuo u Boju na Kosovu 1389. i proglašen za svetitelja.Lazar Hrebeljanović je najverovatnije rođen 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda. Taj grad je dobio njegov otac Pribac Hrebeljanović od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru. Istorija za sada ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića. Ne zna se takođe ni koliko je tačno braće i sestara imao.

Otac Lazara je bio logotet na dvoru kralja Dušana u Prištini. U doba kada se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko 17. godina. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni grad Prilepac (gde se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić Lazar je služio na dvoru cara Dušana. O tome govori i „Povesno slovo o knezu Lazaru“, kao i patrijarh Danilo. Kao dvorski činovnik Lazar je od cara Dušana dobio titulu stavioca i sa ovom titulom je imao veliko učešće u političkom životu carevine. Na dvoru je sreo despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljubu, despota Dejana i kesara Vojihnu.

Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio ćerkom velikog kneza Vratka Milicom. Njen otac je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana. Posle naprasne smrti cara Dušana Nemanjića 20. decembra 1355. Lazar Hrebeljanović kao dvoranin je prisustvovao sahrani u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena. Tu je Lazar mogao da vidi kako su u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Dušana i kako se grobnica zatvara sa poklopcem od beličastog mermera na kojem je izvajan visoki reljef cara Dušana.

Zeljko Raznatovic ARKAN

Željko Ražnatović, zvani „Arkan“, (rođen 17. aprila 1952. godine, u Brežicama u Sloveniji; ubijen 15. januara 2000. godine u beogradskom hotelu Interkontinental) je bio srpski ratni zapovednik, bivši kriminalac, i ratni i poratni profiter.Željko je rođen u Brežicama, u malom slovenačkom mestu gde se njegov otac Veljko, oficir vazduhoplovstva JNA, zatekao. Arkan je živeo sa svojom majkom, komunističkom aktivistkinjom i tri sestre. Roditelji su mu se razveli dok je bio mladić. Otac ga je često tukao u mladosti. Tada je često bežao od kuće i činio različite delikventske prestupe, a neretko je završavao po popravnim ustanovama. Postao je sitni kriminalac u tinejdžerskim godinama, pre nego što je kasnije činio ozbiljnije prestupe.

U Beogradu je džepario po ulici i obijao trafike, pa ga je otac poslao da osmi razred završi u Domu za maloletne prestupnike u Novom Sadu. Govorio je tada kako bi želeo postati pilot, ali su ga upisali u Pomorsku školu u Kotoru. Međutim, kao slepi putnik ukrcao se na neki brod i stigao u Trst. Sa četvoricom vršnjaka, taksijem je išao s kraja na kraj socijalističke Jugoslavije i usavršio obijanje kasa, krađu nakita i umetničkih slika, koje je kasnije prodavao. Njegova grupa je na delu uhvaćena u Zagrebu. Proveo je tri godine maloletničkog zatvora u Valjevu i šest meseci u Požarevcu.

Cetnicki vojvoda Nikola Kalabic

Nikola Kalabić (rođen 20. decembra, 1906.) je bio srpski vojnik i zapovednik Jugoslovenske vojske u otadžbini (četnika).Rođen je u Podnovlju kod Dervente, na severu Bosne, od oca Milana i majke Joke. Ima sestru Angelinu, rođenu 1912. godine, koja danas živi u Valjevu.

Nikolin otac se razveo od Joke posle Prvog svetskog rata, i zatim se ženio još tru puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru.

Završio je šest razreda gimnazije, a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upoznao godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkoviđima kod Valjeva, u porodici starih radikala-pašićevaca. Borka i Nikola su se venčali 1929. godine u valjevskoj crkvi, a sledeće godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan. Prvu službu su dobili u Beogradu. Usledio je premeštaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gde Kalabići i danas žive. Nikola Kalabić je do početka Drugog svetskog rata radio u valjevskoj katastarskoj upravi.

Prvi dan rata, 6. april 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zatekao je u krevetu: noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći. Skinuo je gips i otišao u Šabac, gde mu je bio ratni raspored. Vratio se kući posle dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je saznao da se u nemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljuba Novaković, komandant Valjevskog garnizona Peti puk. Pomogao je generalu da se izvuče, a zatim mu je odneo neophodne potrepštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković već stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na šta je on odgovorio: Preči su mi kralj i otadžbina, zakleo sam se. Pećanac je postavio poručnika Nikolu Kalabića za vojvodu cerskog i valjevskog.

Djeneral Draza Mihailovic

Dragoljub-Draža M. Mihailović (*26. april, 1893., Ivanjica - †18. jul, 1946., Beograd), poznat i kao Čiča, bio je srpski general koji je postao ratni heroj u Prvom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu je vodio jugoslovensku kraljevsku vojsku u otadžbini, poznatiju pod nazivom „Četnici“. Nakon rata jugoslovenske vlasti su ga osudile na smrt zbog sarađivanja s nemačkim okupatorom.

1948. god. američki predsednik Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom.

Cetnicki vojvoda Momcilo Djujic

Vojvoda momcilo Djujic je rodjen 27.februara1907.godine u selu Kovacicu kod Knina!Osnovnu skolu je zavrsio u Kninu,a Bogosloviju u Sremskim Karlovcima.Kao mlad bogoslov objavio je zbirku pesama "Emilijade" (Srpska manastirska štamparija Sremski Karlovci, 1931. godine). Vladika dalmatinski Irinej zapopio ga je 1933. godine i dodelio mu parohiju u selu Strmica kod Knina. Đujić se u prvim danima ustaškog zločina nad Srbima u okolini Knina stavlja na čelo pokreta otpora i formira Dinarsku četničku diviziju koja je do kraja rata štitila Srbe na tromeđi Like, Bosne i Dalmacije od ustaškog terora. Na Vidovdan 1942. godine Momčilo Đujić ukazom kralja Petra dobija visoko priznanje srpskog četničkog vojvode. Godine 1945. sa Đujićem je u emigraciju stiglo oko 12.000 boraca Dinarske divizije. U Čikagu je 1948. godine formiran pokret "Ravna Gora", čiji je Đujić bio doživotni predsednik. Pokret je pomagao Srbe u Kninu i okolini za vreme rata u "Republici Srpskoj Krajini", a bio je i pokretač mnogih akcija među srpskim iseljenicima u inostranstvu, gde je tako izgrađeno više od 100 pravoslavnih hramova. Vojvoda Đujić je umro 11. septembra 1999. godine.Vojvoda djujic je pred svoju smrt rekao da se sa hrvatima moze razgovarati samo preko noza!Ko misli da je bio u pravu neka ostavi komentar

Radovan karadzic je simbol hrabrosti i srpstva

Др Радован Караџић (рођен 19. јуна 1945. у дурмиторском селу Петњици, код Никшића) је политичар и бивши председник Републике Српске. По занимању је психијатар, а бави се и књижевношћу (добитник је књижевне награде удружења руских писаца Михаил Шолохов за 1994. годину). Хашки трибунал је 1995. године подигао оптужницу против њега. Радован Караџић је био у бекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Органи Републике Србије су га 30. јула 2008. године, изручили Хашком трибуналу[1].Караџићев отац Вуко био је занатлија, обућар и кројач. Свирао је гусле, двојнице и дипле. Караџићи су пореклом са Косова и Метохије, потом су живели у Лијевој Ријеци, Бањанима и под Дурмитором. Основну школу завршио је у Никшићу. Са 15 година дошао је у Сарајево и уписао медицинску школу, а после тога и медицински факултет (специјализовао је неуропсихијатрију) у Сарајеву. Део школовања провео и у САД. Радио је у болници у Сарајеву као психијатар (стручњак за депресије). Ожењен је Љиљаном Зелен-Караџић и има децу Соњу и Сашу. По националности је Србин - православац и крсна слава му је Свети Архангел Михаил. Прву књигу је написао 1966. године. Године 1987. је провео 11 месеци у притвору под оптужбом за проневеру државних средстава (градња викендице на Палама), али је пуштен због недостатка доказа. Председник Републике Српске Милорад Додик је 2005. године изјавио да је Караџић 1997. године из трезора Народне банке РС украо 36 милиона марака, међутим није покренут никакав поступак поводом тога.[2]

Политиком је почео интензивно да се бави 1989. године када је изабран за председника СДС-а. Сматра се изузетно стрпљивим, сталоженим, слаткоречивим и вештим преговарачем. Изабран је за председника Републике Српске 12. маја 1992. године и остаје на тој функцији све до 30. јуна 1996. године. Под притиском тадашњих београдских власти и света, Караџић је на мировним преговорима у Атини условно прихватио Венс-Овенов мировни план, који је Народна скупштина Републике Српске потом одбила. То је проузроковало потпуну блокаду Републике Српске од стране СР Југославије.

Караџић није био члан делегације Савезне Републике Југославије (у српским медијима: заједничке делегације СРЈ и РС) на дејтонским мировним преговорима; чланови делегације из Републике Српске су тада одбили нека од коначних решења, али прегласани гласовима делегације из СРЈ. Сам Караџић је 1996. године под притиском држава чланица контакт групе и председника Србије Слободана Милошевића напустио политички живот и председничка овлашћења пренео на потпредседницу РС Биљану Плавшић.

Ratko mladic srpski heroj

Ratko Mladić rođen je 12. marta 1943. godine u selu Božinovići, opština Kalinovik, Kraljevina Jugoslavija (danas Republika Srpska, Bosna i Hercegovina). Bio je general i komandant Vojske Republike Srpske od 1992. do 1996. godine. Optužen je pred Haškim sudom za ratne zločine i od 1996. se krije.Otac Ratka Mladića, Neđo (1909-1945), ubijen je od strane ustaša u blizini Ivan sedla. Majka Stana (1919-2003, devojačko Lalatović), je sama podizala kćer Milicu (1940, udatu Avram), sina Ratka i sina Milivoja (1944-2001). Neposredno po Ratkovom rođenju i majka i otac su mu oboleli od tifusa, a i sam je bio teško bolestan. Preživeo je zahvaljujući italijanskim vojnicima, koji su ga neko vreme lečili i snabdevali. Osnovu školu je završio u rodnom mestu. U to vreme izražava želju da postane učitelj, dok kasnije preovladava želja da postane hirurg.

Nakon osnovne škole, Mladić odlazi u Sarajevo, gde neko vreme radi kao kvalifikovani metalostrugar u preduzeću "Tito". Ubrzo se predomišlja i konačno se opredeljuje za kasnije životno zanimanje i kreće za Beograd gde završava Vojnoindustrijsku školu u Zemunu. U JNA stupa putem konkursa na Vojnu akademiju 20.oktobra 1961. Završava je sa odličnim uspehom kao šesti u klasi, a 27. septembra 1965. je primljen u aktivnu vojnu službu JNA. Od septembra 1976. u 29. klasi Komandno-štabne akademije pohađa Centar visokih vojnih veština, garnizon Beograd, opštevojni smer. Akademiju završava 1978. kao prvi u klasi, sa prosekom 9,57.